Sve Crvenkape su iste

Sve Crvenkape su iste „Pisac Boban Sestic, glavni junak romana Sve crvenkape su iste, u mnogo cemu autorov alter-ego, pripoveda svoje gubitnicko, beznadno iskustvo zivljenja u izoblicenom gradu, medju izoblicenim ljudima, u izoblicenoj zemlji, ne sluteci da ce njegova prica u jednom trenutku dobiti oblik nehoticnog testamenta i pretvoriti se u preuranjeni rezime predjenog i naglo okoncanog puta, u izvestaj o stihijnosti, o proizvoljnosti ljudske egzistencije koju nijedna umetnost, pa ni vrhunska knjizevnost, ne moze ukloniti ili barem neutralisati. ...Ko cita romane Marka Vidojkovica uverava se da je punk moguc i u pripovedanju, a ne samo u muzici. S tim sto bi punk umesto nekadasnjeg Potpuno Uvredljivog Negiranja Klasike, sada, u Vidojkovicevoj varijanti, mogao da znaci Potpuno Uvredljivo Negiranje Knjizevnosti. Pisuci mimo uvedenih konvencija, svejedno da li je rec o centralnom knjizevnom toku ili ozvanicenoj alternativi, stalno im se rugalacki unoseci u lice i okrecuci ih na nalicje, Marko Vidojkovic svoje romane ne oblikuje na nacin onog opterecujuceg, pretencioznog spisateljskog kandidovanja za slavnu vecnost, kakav je slucaj na stalno otvorenom vasaru knjizevne tastine, vec se tim romanima predstavlja kao brutalan, beskompromisan svedok apsurdne, obesmisljene stvarnosti koju svi zivimo...“ Mihajlo Pantic „...U romanu Sve crvenkape su iste Marko Vidojkovic menja se i sazreva tacno onoliko koliko i treba. Nekadasnji panker-zutokljunac Boban Sestic sada je uspesan pisac, omiljen koliko i omrazen, i dalje u borbi sa svojim starim demonima i porocima, a sve u okruzenju “tranzicionog” Beograda, razapetog izmedju teske snobovstine i puste sirotinje. A sex, drugs & rock’n’ roll? Naravno, svega u izobilju, ali i jos necega: Vidojkovicev “autsajderski” nesmiljeni prikaz nase medijske i knjizevne palanke upravo je ona vruca pedagoska samarcina kakvu ona i zasluzuje. Demonstrirajuci sve vec poznate kvalitete, Vidojkovic novim romanom pridodaje tom spisku i (auto)ironijsku pronicljivost nedostiznu mnogim nasim nadobudnim samozvancima i “javnim higijenicarima” bez lika, a kamoli dela. Slutim: letece perje na sve strane, jer ce se mnoge guske i gusani s razlogom osetiti ocerupanima!“ Marko Vidojkovic Samizdat B92, Edicija "Busola" Marko Vidojkovic Samizdat B92, Edicija "Busola"

„Pisac Boban Šestić, glavni junak romana Sve crvenkape su iste, u mnogo čemu autorov alter-ego, pripoveda svoje gubitničko, beznadno iskustvo življenja u izobličenom gradu, među izobličenim ljudima, u izobličenoj zemlji, ne sluteći da će njegova priča u jednom trenutku dobiti oblik nehotičnog testamenta i pretvoriti se u preuranjeni rezime pređenog i naglo okončanog puta, u izveštaj o stihijnosti, o proizvoljnosti ljudske egzistencije koju nijedna umetnost, pa ni vrhunska književnost, ne može ukloniti ili barem neutralisati.

...Ko čita romane Marka Vidojkovića uverava se da je punk moguć i u pripovedanju, a ne samo u muzici. S tim što bi punk umesto nekadašnjeg Potpuno Uvredljivog Negiranja Klasike, sada, u Vidojkovićevoj varijanti, mogao da znači Potpuno Uvredljivo Negiranje Književnosti. Pišući mimo uvedenih konvencija, svejedno da li je reč o centralnom književnom toku ili ozvaničenoj alternativi, stalno im se rugalački unoseći u lice i okrećući ih na naličje, Marko Vidojković svoje romane ne oblikuje na način onog opterećujućeg, pretencioznog spisateljskog kandidovanja za slavnu večnost, kakav je slučaj na stalno otvorenom vašaru književne taštine, već se tim romanima predstavlja kao brutalan, beskompromisan svedok apsurdne, obesmišljene stvarnosti koju svi živimo...“

Mihajlo Pantić

„...U romanu Sve crvenkape su iste Marko Vidojković menja se i sazreva tačno onoliko koliko i treba. Nekadašnji panker-žutokljunac Boban Šestić sada je uspešan pisac, omiljen koliko i omražen, i dalje u borbi sa svojim starim demonima i porocima, a sve u okruženju “tranzicionog” Beograda, razapetog između teške snobovštine i puste sirotinje. A sex, drugs & rock’n’ roll? Naravno, svega u izobilju, ali i još nečega: Vidojkovićev “autsajderski” nesmiljeni prikaz naše medijske i književne palanke upravo je ona vruća pedagoška šamarčina kakvu ona i zaslužuje. Demonstrirajući sve već poznate kvalitete, Vidojković novim romanom pridodaje tom spisku i (auto)ironijsku pronicljivost nedostižnu mnogim našim nadobudnim samozvancima i “javnim higijeničarima” bez lika, a kamoli dela. Slutim: leteće perje na sve strane, jer će se mnoge guske i gusani s razlogom osetiti očerupanima!“