"Jednog sina smo lečili od raka, drugog branili od bombi"

Ničije suze ne bole kao roditeljske. Majčine, pogotovo. One su nekontrolisan izliv tuge i nemoći. Zoričine su posledica jedne velike borbe, borbe koju je porodica Manojlović dobila, prebrodila još pre 19 godina.

Sudbine | Mariota Vlaisavljević |
Podeli
Zorica Manojlović, Foto: Privatna arhiva
Zorica Manojlović, Foto: Privatna arhiva

15. februar

NURDOR (Nacionalno udruženje roditelja dece obolele od raka) svakod 15. februara u podne organizuje u gradovima širom Srbije puštanje balona povodom Svetskog dana dece obolele od raka. To je simbolična podrška svima koji se bore, ali i sećanje na one koji nisu pobedili.

Ove godine u podne u više od 40 gradova Beogradu, Nišu, Novom sadu, Užicu, Subotici... građani će moći da učestvuju i pomognu.

Tog dana na štandovima se skupljaju i sredstva za pomoć, a značajan pomak je da se ovog proleća očekuje završetak radova na Dečijem onkološkom odeljenju bolnice u Nišu.

"Uvek sam bila pekmez", rekla je krkha pedestpetogodišnja plavuša dok je završavala svoju priču o lečenju šestogodišnjeg sina od leukemije, tačnije akutne limfoblastne leukemije, bombardovanju koje ih je zadesilo u tom trenutku, nabavljanju lekova "preko štapa i kanapa"...

Iako je za sebe tako nešto rekla, svako ko je upoznao ne bih se složio.

Ona je uz sve nedaće, zajedno sa jednom grupom roditelja koji su decu lečili od tumora u Tiršovoj čak uspela i da osnuje NURDOR. Ne bi to mogla da je baš takav "pekmez".

A, ona i danas "gura" tu priču, pomaže, bori se, zalaže, a svaki gubitak, ljudi iz okruženja doživi vrlo teško.

U svakom trenutku kada se samo prisetis cena, ljudi, događaja, ne stigne ni da izgovori da je smrt bila tih meseci svuda oko nje - naviru joj suze.

Pristala je na razgovor, objašnjava, samo jer smo izbegle svetla reflektora i kamere.

"Ne mogu ni danas da se kontrolišem kada govorim o svemu tome. Nikada nije svejedno, iako je prošlo toliko godina. Petar je imao šest i po godina kada smo saznali da je bolestan. Na Badnji dan su nam saopštili dijagnozu. Bila sam izgubljena u vremenu i prostoru, iako sam slutila da nešto nije u redu sa mojim detetom. Imao je temperature, netipične bolove u zglobovima, kostima. Posle nekoliko poseta pedijatru, tražila sam da se urade analize krvi i odmah se pokazala indicija za nešto ozbiljnije. Po preporuci smo otišli u Tiršovu. Svet mi se bukvalno srušio tog dana", priča Zorica koja je sa suprugom Predragom u tom trenutku imala i jednogodišnjeg sina Nikolu.

Ali, nije imala dilemu da će Petar ozdraviti. To je bila njihova odluka, samo su pitali šta treba da rade.

Foto: Thinkstock
Foto: Thinkstock

Kampovi

Zoričin suprug Predrag u NURDOR-u je takođe angažovan. On drži škole skijanja u kampovima, jer su to prilika da se deca koja su preživela tako teška iskušenja osećaju bolje, jače, da shvate da nisu sami.

"Doktorki sam rešila da verujem bezrezervno. Ona je bila optimistična, jer je Petar imao lakši oblik leukemije i sve je bilo u početnoj fazi. Poznato je i da je procenat izlečenja kod dece koja boluju od ove bolesti visok. Slušala sam je. Rekla je da je važno da dolazimo na vreme, da pratimo i da će sve biti u redu. Moja sestra iz Amerike je htela da stavi kuću pod hipoteku, samo da ga odvedemo i izlečimo. Toliko smo se svi posvetili njegovom ozdravljenju. Znate, on je uvek bio mezimče. Onda sam shvatila da naše zdravstvene ustanove rade iste protokole lečenja kao i inostranstvu i da je tako nešto suvišno i nepotrebno. I tako je krenula naša borba", priča naizmenično drhtavim glasom, tihim tonom.

Znanja i podške o svemu bilo je veoma malo u tom trenutku, lekova još manje, a očaja je bilo na sve strane.

Petrova terapija počela je neposredno pred NATO bombardovanje 1999. godine.

Porodica smeštena u blizini zgrade Generalštaba bila je na vetrometini.

"Jednog dana mi smo jedini bili u bolnici, a tog dana su bombardovali Generalštab. Morali smo zbog terapije da ostanemo, nije bilo evakuacije za nas. Moj drugi sin i muž su bili u stanu. Samo sam legla na pod da ih nazovem sa mobilnog iako je bilo zabranjeno, zbog zračenja. Da čujem da su dobro. Sećam se vojske u bolničkom dvorištu tih dana".

Foto: Thinkphotos
Foto: Thinkphotos

Strahovi

Petar je vrlo lako prošao kroz terapiju koja je intezivno trajala sedam meseci, a održavanje još dve godine. Tek posle šest meseci terapije izgubio je kosu, ali to nije bilo strašno jer kao dečak nije mnogo patio.

"U bolnici sam prvo mislila da mi nije tu mesto. Bila sam zbunjena, sve je delovalo kao greška. A nisam ni znal šta nas sve čeka, što je dobro. U boksevima pored nas neka deca su i umirala", kazala je.

Odlasci u bolnicu za Petra nisu bili preveliki teret, bio je mali, jedino se seća bola od injekcije. Zapravo to su bile punkcije, ali njemu to nije bilo jasno.

Bio je poslušan, seća se Zorica, i nije mnogo pitao. Znao je da ima "neku bolest" i da će se dugo lečiti. Nije mu bilo mnogo čudno ni kada su izbacili iz kuće zavese, tepihe, kada je njihov dom prestao da bude mesto okupljanja, već centar vojničke discipline u nameri da se pobedi strašan neprijatelj.

"Bez moje mame i svekrve ne bih sve uspela. One su bile sa nama, a moj Nikola je nekako samonikao. Rastao je u takvom okruženju. Nismo imali posete, čak je bilo dana sa nekima nisam mogla ni da pričam. Smatrala sam da je to moje pravo, jer sam samo o detetu mislila. Kuvali smo mu stalno najkvalitetnije obroke, morao je da povrati snagu. Muž je išao u Mađarsku po lekove. To su tek bile avanture. A lekovi se drže samo na ledu, a iz Budimpešte do Beograda ima četiri sata vožnje. I agregat smo nabaili preko kume iz Austrije. Nismo smeli da budemo bez struje, jer je frižider bio pun lekova".

U svemu tome dani su odmicali, rezultati su posle prve kontrole bili dobri. Nizale su i dalje kontrole, sa citostatika Petar je "prešao" na neke druge lekove... Krenuo je u školu 1. septembra bez dana kašnjenja.

Stigla je i peta godina. Petar je i zvanično bio izlečen. Danas je on student, mladić koji prave velike planove, radi...

"Nedavno je rekao da planira da se odseli. Nije mi bilo svejedno, iako ima 26 godina. Svesna sam apsolutno, ali u meni i dalje tinja strah za njega", priznala je Zorica.

Pročitaj još

prethodna strana 1 od 24 sledeca idi na stranu