Beck – The Information

Beck – The Information Na DVD-u se, hvala svetojpetki, ne nalaze mejkingofovi i ekskluzivni intervjuovi, vec spotovi za sve pesme sa audio diska, sve po principu- koliko muzike toliko slike. Vec letimican pogled na iste pojasnice vam da se radilo sa skromnim budzetom, pa u najboljem slucaju najbolje stvari lice na dopadljive replike pionirskih koraka TV montaze. Ipak, Beck ne odustaje od toga da od svoje muzike neprekidno pravi multimedijalni angazman, cak i kada maste ima premalo i za audio kreacije. Da je Beck zapao u corsokak ne svedoce samo ova „spoljasnja“ resenja, vec i cinjenica da nakon relativnog (ne)uspeha sa albumom Guerro i producentskim duom Dust Brothers ( koji ga je proslavio na Odelay), on poseze za svojim drugim saborcem Nigelom Godrichem (ko-autorom Beckovih vise-folk ploca Mutations i Sea Change), ali ovaj put u nameri da izbegne melanholicna osecanja obe njihove saradnje. Bila je ovo prilicno duga recenica, ali nadam se da ste poentu razumeli- dva nevesela namislila su da se provedu! Vi sa malo debljim pamcenjem seticete se Beckove obrade Bowiejeve Diamond Dogs, koju je superproducirao Timbaland, i koja, u mom audio-tefteru, vazi za jednu od najboljih obrada I.K.A.D.A., sada se sa razlogom pitate- zar nije mogao bucko (i) ovaj put malo da pripomogne, ili Pharrell, ili Kanye, bilo ko od „produktivne“ crne brace kojima bi i inace prijalo malo druzenja van maticnog lanca ishrane. Beckove mel(anh)odije su tu, Think I’m In Love i Dark Star zvuce maestralno, i uprkos lenjim rimama, refreni su poput izvrnutih svemirskih odela Coldplay. Ali, za uvo vicno Becku, ovaj lenji Odelay, ili, bolje reci, nagojeni Mellow Gold, predstavlja Becka uglavnom u reprizama njegovih kvaliteta, ili mogucnosti (sto nije dobro). Beli fank ili ti „folk-pop preko umornije Beastie ritam-masine“ vapi za necim sto bi ga obojilo drugom bojom, ili zavelo u neki drugi zanr, makar privremeno. Plus, Beckovo repovanje u (za)datom kontekstu ubrzano gubi svoj sarm, pa ni isprobane modulacije glasa (kao u Nausea) tu ne mogu mnogo da izmene. Samo u jednom slucaju matrica nu-old-skool hip popa zvuci odlicno, i to u Cellphone’s Dead, ali cak i tada pre deluje da je neka od pesama pisanih za Odelay greskom ostala neobjavljena. Zabava uglavnom lezi u drustvu sa izuzecima- New Round i Motorcade instantno signaliziraju post-Kid A fazu Radiohead, s tim sto u realizaciji ova druga zvuci znatno slabije. Naslovna tema ima bogat muzicki tretman, skoro kao neki free-disko, dok je pevanje najslabija deonica. Pred sam kraj, zivnucete-da-bi-ste-potonuli uz Movie Theme, nesumnjivo recicu tuge koja nije stigla da se ulije u „morsku promenu“. Na kraju, malo nindzatjunizacije docekuje nas u desetominutnoj The Horrible Fanfare/Landslide/Exoskeleton, ali ako je ovo mali privju onoga sto je tek pred nama- hvala ne, zivimo sa netalentovanim dzez muzicarima evo vec skoro deceniju i po. The Information jeste zbirka svega „beckovskog“, i kao takav on ce autoru mozda posluziti da shvati od cega da bezi na sledecem izdanju. Ili bih mu ja to savetovao. A za to vreme Timba radi sa Duran Duran... Selektah: * * * Nije Beck sto je nekad bio. Ali, prezivele su neke lepe stvari. Prva od njih skoro da nema veze sa muzikom- novi album ide u paketu sa novim DVD-ijem, dok omot kreirate sami od ponudjenih nalepnica, od kojih ce vam za neke biti zao da ih ikada zalepite, jer ce vam se svaka prilika ciniti nedovoljno bitnom. Nije Beck sto je nekad bio. Ali, prezivele su neke lepe stvari. Prva od njih skoro da nema veze sa muzikom- novi album ide u paketu sa novim DVD-ijem, dok omot kreirate sami od ponudjenih nalepnica, od kojih ce vam za neke biti zao da ih ikada zalepite, jer ce vam se svaka prilika ciniti nedovoljno bitnom.

Na DVD-u se, hvala svetojpetki, ne nalaze mejkingofovi i ekskluzivni intervjuovi, već spotovi za sve pesme sa audio diska, sve po principu- koliko muzike toliko slike. Već letimičan pogled na iste pojasniće vam da se radilo sa skromnim budžetom, pa u najboljem slučaju najbolje stvari liče na dopadljive replike pionirskih koraka TV montaže. Ipak, Beck ne odustaje od toga da od svoje muzike neprekidno pravi multimedijalni angažman, čak i kada mašte ima premalo i za audio kreacije. Da je Beck zapao u ćorsokak ne svedoče samo ova „spoljašnja“ rešenja, već i činjenica da nakon relativnog (ne)uspeha sa albumom Guerro i producentskim duom Dust Brothers ( koji ga je proslavio na Odelay), on poseže za svojim drugim saborcem Nigelom Godrichem (ko-autorom Beckovih više-folk ploča Mutations i Sea Change), ali ovaj put u nameri da izbegne melanholična osećanja obe njihove saradnje. Bila je ovo prilično duga rečenica, ali nadam se da ste poentu razumeli- dva nevesela namislila su da se provedu! Vi sa malo debljim pamćenjem setićete se Beckove obrade Bowiejeve Diamond Dogs, koju je superproducirao Timbaland, i koja, u mom audio-tefteru, važi za jednu od najboljih obrada I.K.A.D.A., sada se sa razlogom pitate- zar nije mogao bucko (i) ovaj put malo da pripomogne, ili Pharrell, ili Kanye, bilo ko od „produktivne“ crne braće kojima bi i inače prijalo malo druženja van matičnog lanca ishrane. Beckove mel(anh)odije su tu, Think I’m In Love i Dark Star zvuče maestralno, i uprkos lenjim rimama, refreni su poput izvrnutih svemirskih odela Coldplay. Ali, za uvo vično Becku, ovaj lenji Odelay, ili, bolje reći, nagojeni Mellow Gold, predstavlja Becka uglavnom u reprizama njegovih kvaliteta, ili mogućnosti (što nije dobro). Beli fank ili ti „folk-pop preko umornije Beastie ritam-mašine“ vapi za nečim što bi ga obojilo drugom bojom, ili zavelo u neki drugi žanr, makar privremeno. Plus, Beckovo repovanje u (za)datom kontekstu ubrzano gubi svoj šarm, pa ni isprobane modulacije glasa (kao u Nausea) tu ne mogu mnogo da izmene. Samo u jednom slučaju matrica nu-old-skool hip popa zvuči odlično, i to u Cellphone’s Dead, ali čak i tada pre deluje da je neka od pesama pisanih za Odelay greškom ostala neobjavljena. Zabava uglavnom leži u društvu sa izuzecima- New Round i Motorcade instantno signaliziraju post-Kid A fazu Radiohead, s tim što u realizaciji ova druga zvuči znatno slabije. Naslovna tema ima bogat muzički tretman, skoro kao neki free-disko, dok je pevanje najslabija deonica. Pred sam kraj, živnućete-da-bi-ste-potonuli uz Movie Theme, nesumnjivo rečicu tuge koja nije stigla da se ulije u „morsku promenu“. Na kraju, malo nindžatjunizacije dočekuje nas u desetominutnoj The Horrible Fanfare/Landslide/Exoskeleton, ali ako je ovo mali privju onoga što je tek pred nama- hvala ne, živimo sa netalentovanim džez muzičarima evo već skoro deceniju i po. The Information jeste zbirka svega „beckovskog“, i kao takav on će autoru možda poslužiti da shvati od čega da beži na sledećem izdanju. Ili bih mu ja to savetovao. A za to vreme Timba radi sa Duran Duran... Selektah: * * *