Milion ljudi zaposleno na ulici

Milion ljudi zaposleno na ulici Dragica Stojimanovic (49) vise od dvadeset godina hleb zaradjuje u zoni „sive ekonomije”. Po zanimanju je svercerka, radno mesto joj je duz citavog beogradskog Bulevara kralja Aleksandra, a radni sto – pokretna kartonska kutija. Njene kolege su, kaze, razlicitog starosnog i obrazovnog sastava – od dece do staraca, od frizerki do doktora nauka. Na ulici, gde su sticajem okolnosti „zaposleni”, radno vreme traje od jutra, pa sve dok ne „naleti” trzisna inspekcija i dok se stampedo improvizovanih tezgi ne sjuri ka Vukovom spomeniku. Nije se mnogo premisljala kada je pre dvadeset godina donela odluku da sverc postane njeno zivotno opredeljenje. Neredovna i mala plata u „Kluzu”, pet clanova porodice, koje je trebalo prehraniti, i gomila neplacenih racuna bili su vise nego dovoljan razlog da se odrekne radne knjizice i izadje na ulicu. – Ulica nas je naucila svemu. Kad se krene trbuhom za kruhom ne bira se nacin da se dodje do para. Ne smeta ni kisa, ni zega, ni mraz, ni jurnjava. Jedna moja „koleginica” ima 80 godina i prodaje na ulici, jer ne moze da prezivi mesec sa penzijom od sest hiljada dinara – kaze Dragica, koja se, za razliku od njenih sapatnika, ne boji da javno govori o svom zanimanju. Do podataka o toj tamnoj strani srpske privrede tesko se dolazi, jer ih je veoma tesko prikupiti i izmeriti. Rezultati ankete o „sivoj ekonomiji”, koju je Ekonomski institut sproveo u decembru 2000. godine na uzorku vecem od 3.800 ispitanika, ukazivali su da je u „sivom sektoru” bilo angazovano najmanje milion ljudi. Ukoliko se ovom broju doda i kategorija samozaposlenih, koji su radili na ulici, u kuci ili na drugim mestima, bez registrovane firme, onda ukupan broj aktera „sive privrede” dostize cifru od blizu milion i dvesta hiljada dinara. Danilo Sukovic, predsednik Centra za ekonomska istrazivanja pri Institutu drustvenih nauka, sumnja da se ova brojka, bez obzira na to sto datira iz 2000. godine, mnogo promenila. Prema njegovim procenama, oko 35 do 40 odsto ukupne vrednosti proizvodnje koja se ostvari za godinu dana „progutaju” sivi tokovi. – Uvodjenje PDV-a i fiskalnih racuna je, bez sumnje, malo smanjilo nelegalno poslovanje u takozvanoj sivoj zoni, ali je ono jos uvek jedna od velikih boljki domace ekonomije. Posledice takvog poslovanja velike su. Neko ko radi na ulici ne placa PDV i najmanje za 18 odsto steti drzavu i sve budzetske korisnike. Takodje, time se stvara nelojalna konkurencija i ruse fer pravila igre. Oni koji posluju legalno zbog toga imaju veliki problem – istice Sukovic. On objasnjava da za ovakvu situaciju ne treba kriviti nekoga ko na tezgi preprodaje odecu. Ovde je, kako istice, drzava jedini krivac. Sistem se nije dovoljno otvorio za investicije i nije obezbedio dovoljno radnih mesta niti jasna pravila igre – kaze Sukovic koji, medjutim, u sivoj ekonomiji vidi i dobar rasadnik sposobnih kadrova. – Ti ljudi bi bili odlicni radnici, jer su veoma prilagodljivi i zilavo se bore za egzistenciju. Samim tim sto su se upustili u tako nesto, oni su pokazali preduzimljivost i sposobnost – istice Sukovic. U nelegalnom sektoru privrede rade i deca, i starci, i frizerke, i doktori nauka Dragica Stojimanovic (49) vise od dvadeset godina hleb zaradjuje u zoni „sive ekonomije”. Po zanimanju je svercerka, radno mesto joj je duz citavog beogradskog Bulevara kralja Aleksandra, a radni sto – pokretna kartonska kutija. Njene kolege su, kaze, razlicitog starosnog i obrazovnog sastava – od dece do staraca, od frizerki do doktora nauka. Na ulici, gde su sticajem okolnosti „zaposleni”, radno vreme traje od jutra, pa sve dok ne „naleti” trzisna inspekcija i dok se stampedo improvizovanih tezgi ne sjuri ka Vukovom spomeniku.

Dragica Stojimanović (49) više od dvadeset godina hleb zarađuje u zoni „sive ekonomije”. Po zanimanju je švercerka, radno mesto joj je duž čitavog beogradskog Bulevara kralja Aleksandra, a radni sto – pokretna kartonska kutija. Njene kolege su, kaže, različitog starosnog i obrazovnog sastava – od dece do staraca, od frizerki do doktora nauka. Na ulici, gde su sticajem okolnosti „zaposleni”, radno vreme traje od jutra, pa sve dok ne „naleti” tržišna inspekcija i dok se stampedo improvizovanih tezgi ne sjuri ka Vukovom spomeniku.

Nije se mnogo premišljala kada je pre dvadeset godina donela odluku da šverc postane njeno životno opredeljenje. Neredovna i mala plata u „Kluzu”, pet članova porodice, koje je trebalo prehraniti, i gomila neplaćenih računa bili su više nego dovoljan razlog da se odrekne radne knjižice i izađe na ulicu.

– Ulica nas je naučila svemu. Kad se krene trbuhom za kruhom ne bira se način da se dođe do para. Ne smeta ni kiša, ni žega, ni mraz, ni jurnjava. Jedna moja „koleginica” ima 80 godina i prodaje na ulici, jer ne može da preživi mesec sa penzijom od šest hiljada dinara – kaže Dragica, koja se, za razliku od njenih sapatnika, ne boji da javno govori o svom zanimanju.

Do podataka o toj tamnoj strani srpske privrede teško se dolazi, jer ih je veoma teško prikupiti i izmeriti.

Rezultati ankete o „sivoj ekonomiji”, koju je Ekonomski institut sproveo u decembru 2000. godine na uzorku većem od 3.800 ispitanika, ukazivali su da je u „sivom sektoru” bilo angažovano najmanje milion ljudi. Ukoliko se ovom broju doda i kategorija samozaposlenih, koji su radili na ulici, u kući ili na drugim mestima, bez registrovane firme, onda ukupan broj aktera „sive privrede” dostiže cifru od blizu milion i dvesta hiljada dinara.

Danilo Šuković, predsednik Centra za ekonomska istraživanja pri Institutu društvenih nauka, sumnja da se ova brojka, bez obzira na to što datira iz 2000. godine, mnogo promenila. Prema njegovim procenama, oko 35 do 40 odsto ukupne vrednosti proizvodnje koja se ostvari za godinu dana „progutaju” sivi tokovi.

– Uvođenje PDV-a i fiskalnih računa je, bez sumnje, malo smanjilo nelegalno poslovanje u takozvanoj sivoj zoni, ali je ono još uvek jedna od velikih boljki domaće ekonomije. Posledice takvog poslovanja velike su. Neko ko radi na ulici ne plaća PDV i najmanje za 18 odsto šteti državu i sve budžetske korisnike. Takođe, time se stvara nelojalna konkurencija i ruše fer pravila igre. Oni koji posluju legalno zbog toga imaju veliki problem – ističe Šuković.

On objašnjava da za ovakvu situaciju ne treba kriviti nekoga ko na tezgi preprodaje odeću. Ovde je, kako ističe, država jedini krivac. Sistem se nije dovoljno otvorio za investicije i nije obezbedio dovoljno radnih mesta niti jasna pravila igre – kaže Šuković koji, međutim, u sivoj ekonomiji vidi i dobar rasadnik sposobnih kadrova.

– Ti ljudi bi bili odlični radnici, jer su veoma prilagodljivi i žilavo se bore za egzistenciju. Samim tim što su se upustili u tako nešto, oni su pokazali preduzimljivost i sposobnost – ističe Šuković.