Istina iza istorijske fotografije Džejn Fonde

Šta više može da se kaže o Fondi, što prethodno nije izrečeno? Godinama je menjala koncept "slavne ličnosti" tako što se, pored glumačke karijere bavila i političkim aktivizmom.

Kroz život i vreme nije prolazila samo kao još jedan putnik, kao još jedno ljudsko biće na planeti Zemlji. Naprotiv, sopstveni život gledala je, kaže, očima punim radoznalošću i sa željom da, zapravo, bude uključena u socijalno-politička dešavanja svoje zemlje.

Njena definicaja moćne žene, kako je jednom prilikom rekla u intervjuu za "Harpers Bazar",ali i slavne ličnosti promenila se davne 1972. godine kada je otputovala u Severni Vijetnam.

Nastanak legendarne fotografije

Ovaj kontoverzni put, postao je najpoznatiji ili, za tadašnju američku vladu, neslavni akt u njenoj karijeri borca za ljudska prava.

U to vreme, Fondine javne kritike američkog rukovodstva izazvale su gnev tamošnjih političara i ratnih veterana, a prema pisanjima "Washington Post-a", američki poslanici su njene anti-ratne demonstracije razumeli kao čin izdaje sopstvene zemlje.

Dok je bila u Vijetnamu (grad: Hanoj), uspela je da se uključi u čak deset radio-programa, kako bi otvoreno i javno kritikovala politiku i bombardovanje američke vojske u spomenutoj zemlji.

Zbog ovoga, dobila je čuveni nadimak "Hanoi Jane", a tokom tog putovanja uslikana je fotografija nje kako sedi na amričkom protivvazdušnom topu.

Istorijska fotografija koja je nastala tokom svih ovih dešavanja, decenijama kasnije će je javno proganjati i za nju je, kaže, "platila, ali i dalje plaća veliku cenu".

Fondino sećanje na fotografiju

Sa druge strane, antiratno osećanje koje je Fonda otelotvorila bilo je relativno rašireno među američkom populacijom u to vreme, i, kako je to rekla rediteljka Lin Novik u raspravi o dokumentarnoj seriji "The Vietnam War", neki veterani "smatraju da je bila hrabra što je otišla u Hanoj i zauzeli stav, iako se nisu slagali sa svime što je imala da kaže".

Nekoliko godina kasnije, Džejn se bezbroj puta izvinila za "Hanoi Jane" fotografiju, objašnjavajući da njene demonstracije nisu bile usmerene ka američkim vojnicima, već, naprotiv, prema američkoj vladi.

Tim povodom je u svojim memoarima "My Life so Far" dala i pozadinsku situaciju i okolnosti pod kojima je fotografija nastala.

"Evo mog najboljeg, iskrenog sećanja na ono što se dogodilo. Neko me (ne sećam se ko) vodi ka oružju, a ja sednem, i dalje se smejem, i dalje aplaudiram. Sve to nema veze sa tim gde sedim. Gotovo da i ne razmišljam o tome gde sedim. Kamere bljeskaju. Ustajem i kada krećem da se vraćam do auta sa prevodiocem, pogađa me implikacija fotografije. 'O, Bože. Izgledaće kao da sam pokušavala da oborim američke avione!' Preklinjem ga: 'Morate biti sigurni da te fotografije nisu objavljene. Molim vas, ne možete dozvoliti da se objave'. Uveren sam da će to biti sređeno. ne znam šta drugo da radim. Moguće je da su Vijetnamci sve planirali. Nikad neću saznati. Ako jesu, mogu li ih zaista kriviti? Ako sam bila iskorišćena, dozvolila sam. To je bila moja greška - i platila sam i plaćam visoku cenu za to", napisala je usvojim memoarima.

Uprkos njenom javnom izvinjenu, i dan-danas većina ratnih veterena ne može da prihvati "njenu izdaju", te je 2015. godine, od prilike, njih 50 protestvovalo protiv njenog pojavjivanja ispred "Weinberg Center for the Arts".

Tada su nosili transparente s natpisom "Oprostiti? Možda. Zaboraviti? Nikad".