Budi bolja, budi bolje

Ivana: "Najteže mi je kad ćerki kažem da moram na dijalizu; uz sve psihičke padove i dalje se borim"

Kada je Ivana Jović iz Beograda u svojoj 33-oj godini otpočela sa programom hronične hemodijalize znala je da nema odustajanja, da nema predaje za bolji život. U okviru akcije "Budi bolja, budi bolje", ova hrabra žena govorila je o svojim borbama, podršci najmilijih kada joj je bilo najteže, kao i veri za srećnije sutra.

Petak, 24.06.2022.

12:58

Izvor: superžena

Ivana:
Foto: Privatna arhiva

Podeli:

"Čini mi se kao da je prošlo 5 minuta od kada smo sestra i ja sa mamom i tatom otišle na ultrazvuk, kako bismo, po preporuci lekara, proverile da li neka od nas dve ima policističnu bolest bubrega, kao mama. Vraćam film, sećam se zaleđenih lica roditelja i pokušaja da ostanu mirni, dok se u njima sve kidalo i lomilo, kada su lekari potvrdili da i ja imam istu situaciju. Od tada je prošlo tačno 18 godina. U tom trenutku nisam bila toliko zabrinuta, mojoj mami je bolest kulminirala u 50im, kada imate 17 godina to vam deluje kao čitava večnost. Međutim, komplikacija moje bolesti desila se znatno brža nego kod mame, ubrzo nakon porođaja, u 33oj godini otpočinjem sa programom hronične hemodijalize", započela je Ivana.

Bojana Nešić: "Činilo mi se da ću se onesvestiti"; "Pokušavala sam da razumem šta mi se dešava"

Ona je sa nama podelila i stranice svog dnevnika iz tog perioda koji su za mnoge velika motivacija:

"Misli iz mog dnevnika, prenosim vam u celosti: Već nekoliko meseci apatija, nedostatak snage i energije…8.12.2020. mi se kazalo. Krenula sam na dijalizu. Možda ljudima sa strane zvuči čudno, ali ja sam se preporodila. Možda očekuju da kukam, dok mi se krv razvlači u cevčicama, dok me bodu sa iglama debljine šivećih. Ali to nije moj slučaj, ne dozvoljavam da bude. Dijaliza mi je donela pročišćenje od toksina, više energije i preporod, ali mi mnogo vremena oduzima od nje (ćerke Petre). Ne želim da me okolina sažaljeva, znam da me dijaliza ne određuje, da je to korak ka trajnijem rešenju. Strpljiva sam. Korak po korak. Znam da će biti dobro uz veliku volju imam i duboku veru. Pošto sam rešila problem nedostatka energije i snage fokusiram se na rad na sebi. Moram zbog sebe i nje, zbog nas. Pametno ću koristiti vreme na dijalizi, za učenje i razvoj. Svaki dan ću raditi na sebi, da naučim nešto novo i korisno, paralelno dok čekam kvalitetniji život, da ne gubim vreme", pisala je.

Psihički padovi i velike promene u ovakvim situacijama su neminovni, a Ivana nam je kazala kada joj je bilo najteže:

"Tako je i bilo većinu vremena, uz naravno povremene padove koji su u ovakvim ekstreminim životnim situacijama neminovni. Najteži su dani kada ćerki objašnjavam da moram da idem kod doktora, a ona mi kaže da idem sutra. Suviše je mala da bi razumela dijaliza u centru je striktan plan i program, nema promena dana, promene termina. Utorak, četvrtak i subota od 16h vreme je za 4 sata uz aparat. Osećam se kao da to vreme kradem od nje, jer ona više nikada neće imati ni tri, ni četri godine i znam da na to ne mogu da utičem. Ipak, trudim se da svo slobodno vreme koje ostane uz terapiju i posao, posvetim njoj. Želim da joj pokažem, baš kao što je i meni moja mama, da kakvi god te životni udarci snađu moraš da ustaneš digneš glavu i nastaviš", poručila je.

Ivana je rešila da hrabro ide napred:

"Da rešenje uvek postoji i da je najvažnije okružiti se dobrim ljudima i ići napred. I kad god padnem setim se koliko sam blagoslovena svojim okruženjem, svojom ćerkom koja mi uvek izmamim osmeh na lice, svojom sestrom koja je rame uz rame sa mnom u ovoj borbi, prijateljima koji znaju i razumeju sve bez da im reč kažem, mojim divnim kolegama sa posla koji su neverovatna podrška u ovim novim okolnostima.

Budi bolja, budi bolje se širi regionom; terapeutkinja iz Tuzle ima snažnu poruku za sve žene

Ne znam iz kog razloga, samo znam da od kad sam krenula na dijalizu u glavi su mi non – stop bile misli kako nešto moram da probam da uradim po pitanju transplantacija koje su u našoj zemlji stale, a koje su pacijentima na dijalizi, kao i onima koji čekaju jetru ili srce nova šansa za život. Ljudi na listama umiru, a rešenje postoji. Bukvalno sam noćima vodila teške "razgovore" šta učiniti i kako promeniti ovu mračnu statistiku, gde je prošle godine broj urađenih transplantacija bio jednocifren, dok je 2000 ljudi na listi čekanja za transplantaciju. Privatna sam osoba i generalno nisam puno u svom okruženju pričala o novonastaloj situaciji. Jednostavno, svako od nas ima svoje probleme i svoje životne borbe. Nije bilo lako istupiti, reći idem na dijalizu, na listi sam čekanja, pričati o ograničenom unosu tečnosti, o striktnoj ishrani, o vremenu ukradenom od nje. Međutim bila sam svesna da neko mora da povuče nogu i proba da skine stigmu sa dijalize i sa transplantacije".

Otvoreno je počela da progovori o svojoj bolesti, a mentalnu snagu je našla u borbi:

"Kako bi bila primer svojoj ćerki, ali i svim ostalima koji se susreću sa ovim problemom, skupila sam hrabrost i javno ukazala na ogroman problem koji u Srbiji postoji sa transplantacijama, koje su za pacijente na dijalizi, ali i za ljude koji čekaju srce, jetru ili rožnjaču nova šansa za život. Pokrenula sam peticiju Donorstvo je herojstvo, koju je za vrlo kratko vreme potpisalo 12.000 ljudi. Cilj peticije je jasan, da se kada postoje medicinski uslovi porodice potencijalnih donora uvek pitaju za saglasnost, jer svaka propuštena prilika je naša šansa za život. Na ovom uzbudljivom putovanju koje je krenulo od marta, upoznala sam neverovatne ljude i ljudi su ono što mene inspiriše, motiviše i pokreće. Mladi i sposobni ljudi u mom dijaliznom Centru: Ceca, Slađa, Tiha, Moca, Ica, Jeca itd. u istom problemu, za koje postoji rešenje, ali iz nekog razlog gurnuti u zapećak. Udružili smo se sa jednim jedinim ciljem, da kadeverična trasnplantacija u Srbiji nastavi da se radi i da ne dozvolimo nikada više da se sa istom stane. Kako zbog ljudi koji su trenutno na listi, tako i za ljude koji će nažalost u nekom trenutku ponovo biti. Ovo je naša borba za goli život i kako smo izgubili ono najvažnije zdravlje, spremni smo da idemo do kraja i uvek i u svakom trenutku alarmiramo i ukazujemo na probleme u domenu transplantacije i dijalize. Ujedno, ova borba ispunjava i pored toga što uzima i ono malo preostalog vremena, daje energiju, elan i snagu da se ide napred".

Koliko kod mentalno pala ili u momentima kad pomisli "ne mogu više", Ivana uz podršku porodice, prijatelja, kolege skupi snagu:

"I u najtežim situacijama u životu moja poruka je jasna, nema života bez borbe, ma šta god da nas zadesi. Ne zaboravite, rešenje uvek postoji, čak i ako deluje kao nedostižan san, vredi se boriti. Ovo je borba za goli život, kako svih nas koji smo trenutno na listi, tako i nažalost za ljude koji će u nekom trenutku biti, niko više ne sme da iskusi beznađe, strah i očaj kada se na toj listi nađe".

Ovo je arhivirana verzija originalne stranice. Izvinjavamo se ukoliko, usled tehničkih ograničenja, stranica i njen sadržaj ne odgovaraju originalnoj verziji.

Komentari 7

Pogledaj komentare